Dekemvri.

Povtorno dekemvri. Povtorno sneg. Povtorno prezivuvanje. Mojata potsvest se soocuva so stvarnosta. Moram da zaspivam. Ne sakam. Moram da se nasmevnuvam. Ne sakam. Moram da ziveam. Ne sakam.
Ne e preuvelicuvanje. Vistina e. Odam po snezen pat i za moment se zaleduvam. Kako snegulka. Mi se zakocuvaat setilata koga ke se prisetam. Koga potsvesta me potseka deka nemam pricina da se raduvam. Koga uste poloso, domot me potseka deka se e poinaku. Koga se sekavam. Koga site me slusaat, a nikoj ne me razbira. Koga goram vo sebe, a se smeam pred svetot.
Ima momenti vo zivotot koga dodeka probuvame da sfatime koi sme, se menuvame I pak sme na pocetokot. Koga dodeka treperime od studot barame podadena raka, a ja odbivame. Koga se nadevame deka realnosta e son, a sonot realnost. Koga se gusime necujno.
Ima zima i sneg i stud. Dekemvri ne mozam da go prespijam. A sepak, od moeto srce studot nikogas ne si otisol. Samo sto vo Dekemvri I fizicki go prezivuvam. I go mrazam. Tolku bolno iskreno